Zone of Enders.
Sorry, ne igram smeća koja su dizajnirali epileptičari na LSD-u. Uz to i japanci.
The Longest Journey je interaktivna bajka i boguje kad se ufuraš u igru. Doduše, ona kučka je nešto najgadnije što je računalna animacija izrodila.
Syberia je predvidljiva, lagana, pretenciozna do bola, a opet ima šarm kojem ne možeš odoliti.
MI 3 je prvi i zadnji igrivi Monkey Island. Ono, sve je baš taman u igri, osim par totalno prerandom stvari koje nemaju veze s ičim, tipa onaj lunapark.
Manhunt u meni izaziva iste rektalne poteškoće kao i filmski serijal Saw. Ekipa brije da je nešto najbrutalnije, a u biti je podilaženje niskim strastima pomoću repetativnih gluposti.
Grim Fandango je već bio u temi
SiN je bugovito smeće staro 12 godina. Nađi mi mazohista koji bi to zaigrao danas, kad je i tad bilo zastarjelo smeće pokraj recimo Half-Lifea.
The Legend of Zelda je prolazila na Nintendu kad su ljudi mogli igrati izometrijske igre o nekoj zelenoj vili. Na 64-orki isto tako, jer je Mario bio kul, a Zelda je bila veća. Jebiga, kad je došao Gamecube, sve je bolio kurac za Zeldom jer su mogli igrati jebene platformere na Plejki 2. Kad je došao Wii, svi koji su nekad igrali Zeldu su odrasli, a oni koji nisu, niti ne trebaju.
Super Mario Kart je 2D. I igriv samo preko emulatora. Crash Team Racing košta 30 kuna na PSN-u. Kreten si ako igraš 2D vožnju s vodoinstalaterima.
Simcity je simulacija gradnje grada. Tko tako želi provoditi slobodno vrijeme? Will Wright je kroz karijeru prodao brojna smeća, al ovo je kapitalac.
Turok 2 je primjer kako bi izgledala trash igra. Jer ono, želiš ga hejtat al ne možeš. Mislim, igraš s prljavim indijancem koji ima onu cerebralnu pušku koja siše mozak. Presavršeno.
