@ixy
Iznenađen?
@fru
Imao sam tu punk-buntovnik fazu pri početku srednje... razbijao sam stakla po školi, bacao kontejnere ljudima u vrtove, šarao sprejevima po zidu (dakle ne street art/graffiti nego ono, vandalizam), ono, tražio sam se u biti na neki način.
Nije trajalo dugo al je bilo destruktivno (za te godine, jel)
Sve mi je išlo na k, mislio sam da sam najpametniji i da gubim vrijeme i u školi i doma i da život nema smisla. Da, tako nekako otprilike je išlo.
Enivej, došao je taj period kad mi je stvarno svega bilo dosta, al problem je što nisam imao pravih PROBLEMA. Mislim, jesam, bilo je tih nekih sranja doma ali ništa drastično, većinom su me mučile iste stvari ko i danas lol
, samo sam tad imao energije i volje to nekako kanalizirati. Valjda.
Ukratko, frendici večer prije mog BIJEGA sam rekao da mi je dosta svega, malo sam pre-izdramatizirao tada to. Frendica je pomislila da ću se ubiti (
) i sve to idući dan rekla staroj koja je rekla mojoj i panduri su krenuli u potragu...
To jutro nisam otišao u školu već na drugu stranu, van grada (prema Murvici, znat će južnjaci). Odlučio otići...negdje. Rendom, bez ideje, s jako malo novaca.
Hodao sam tako i hodao. Bez cilja, po glavnoj cesti kuda idu automobili. Od 7 i po ujutro do 6 navečer, kad sam stigao u Obrovac jebeni. Da. Cca 55 kilometara. Puno je to, pogotovo za klinca.
Imao sam taj jedan obstacle na starom Masleničkom mostu kad me čuvar zaustavio i onako, wtf mali, kud ćeš ti. Izlagao sam nešto kao, kladio sam se s prijateljima da ćemo se naći s druge strane mosta tralala, ali ovaj mi nije vjerovao, reko mi da se vratim otkud sam došao. (inače, nitko ne prelazi most pješice jer... to nema smisla)
I taman da ću krenuti natrag idem probat sjebat frajera, LAŽEM mu ko pas da živim u Posedarju u ŽUTOJ KUĆI, da mi je baba Manda, da ovo da ono... dao sam mu i lažni JMBG i lažnu adresu i lažni broj telefona od nekog iz tog mjesta (jer su svi počinjali s istim brojem pa sam upamtio prva tri). Dugo mi je trebalo da ga slomim i uvjerim ali sam uspio na kraju. Zvao je taj fejk broj i nitko se nije javio. Pustio me preko mosta i reko mi da trčim koliko mogu. Opet je nazvao taman kad sam krenuo, ne znam jel nekog dobio al me bila totalna frka.
Ej.
Ja u životu nisam tako trčao. Ozbiljno, to mi je jedan od najepičnijih trenutaka u životu, doslovno letiš od adrenalina. Totalni hajp i uzbuđenje, nema mjesta umoru ili stajanju iako je realno most DUG, ne znam jel itko IKAD pretrčavao stari maslenički most u tim uvjetima, ako je onda zna koji je filing.
Malo skrećem s teme, enivej stigao sam u mrtvi Obrovac i tamo sjeo u prvi bus za Zagreb sa zadnjim parama. Ostalo mi je 3 i po kune, to sam planirao za kruh/krafnu ujutro (briljantno!
). A mislim lol, klinac, bez mobitela, bez veze s ičim, U ZAGREBU jer sam ga se sjećao kao lijepog grada i jer je daleko od Zadra.(tad se putovalo 5 i po sati zg-zd, nije bilo autoceste)
U Zagrebu sam onda lunjao par sat i sretao se s raznim čudacima. Zaključio sam da bi bilo najbolje spavati na kolodvoru ali tamo su bili neki cigani pa sam ipak odlučio potražiti jedine ljude iz zg koje sam tada poznavao. Nakon tog incidenta još smo se vidjeli par puta ali onda je ljubav pukla.
Da sad ne idem u detalje, došao sam tamo negdje jako kasno (već je bilo oko 2 ujutro), mrtav umoran i sjeban. Idući dan su me poslali doma busom pa su uslijedili ti razgovori i govna koji su trajali par tjedana. Lagao sam tad i policiji i psiholozima zašto sam pobjegao (reko sam da mi je bilo dosadno
) jer
a) pandura mi je bilo žao jer su bili kul i gubili su vrijeme na mene
b) PSIHOLOG je bila neka rendom žena iz srednje koja me uopće nije slušala već samo kimala glavom i nije mi padalo na pamet s njom išta podijeliti.
Iz tadašnje perspektive, cijeli taj period je u biti bio to što mi je sve išlo na onu stvar i živciralo me. Al sve pod milim bogom. Iz današnje perspektive, mislim da sam htio sebi nešto dokazati... NEŠTO. Ima hrpa razloga zapravo ali generalno je to dokazivanje i pokušaj da dokažem sebi da sam bolji od drugih mislim. Ono, to je self-achievment, nije nešto s čim se hvališ baš
, više je za sebe potvrda...NEČEGA.
Uglavnom, drago mi je što sam to napravio, na neki način se ispucaš i zadovoljan si sobom kao osobom.
Malo sam se raspisao, al mislim da nije tipični bunt jel.
