mrzim kad mi život natovari pecto zadataka u tjedan dana. kojih nije trebalo bit pecto u tjedan dana nego se to sve moglo rastegnut na recimo dva tjedna. al eto, život pa ono. al sutra bi valjda trebao dobit svoju prvu novinarsku plaću u životu pa je nekako to lakše sve.
btw, mrzim učit. ne toliko sam čin učenja za ispite i kolokvije, koliko činjenica da mi je koncentracija nula i kad nešto učim moram bit maksimalno fokusiran da bi išta naučio. što je nemoguće kad imaš još osamsto zadataka i obaveza. ne znam, ponekad imam osjećaj da bi mogao tri dana ne znam kopat vrt il neš i radit random pizdarije bez nekog velkog zamora. ono, daj mi 5 članaka svaki od 2-3 kartice da ti napišem do sutra i ne bi bio bed. sjeo bi sčilano, napravio si kavu ili neš. uzeo nekaj za grickat tipa štapiće i pisao bi dok ne bude gotovo. spavanje mi ne bi pravilo probleme. svako tolko bi zrulao par čučnjeva ili sklekova i bio bi ko nov. i što je najgore, članci bi bili jako dobri. siguran sam da bi se našlo malo, ako išta tipfelera.
al kad moram učit, pamtit random sranja a pritom mi na pameti stoji još tristo zadataka (onih članaka od gore, makar ih nije pet nego samo dva) onda se ne mogu fokusirat ni na jedno ni na drugo. mrzim učenje, nemam volje i motiva više štrebat sranja koja učim svake godine. treba mi promjena i kreativnost. plus užasno mrzim učit kad su mi svi doma. onda je to konstantno ulaženje u sobu s rendom pitanjima, konstantno burazu zvoni mobitel u drugoj sobi, konstantno netko nešto kopa po hodniku ispred sobe, pa dođu susjedi na kavu, pa odi u dućan pa odi tam, pa ovo pa ono. nikad mi ko ove godine to nije smetalo u tolikoj mjeri. dok recimo pisat mogu u skoro svim uvjetima, tj. ništa od gorenavedenog mi ne smeta. jer je to nešto u što se udubljujem.
